Volontiranje joj je pomoglo da stekne dragoceno iskustvo

 

„Volontiranje vam daje mogućnost da spoznate i pokažete svoje sposobnosti, da ih primenite, da nekom drugom pomognete i da sami sebi pomognete“, kaže Sanja Jović koja se sa 16 godina prijavila da volontira iz čiste radoznalosti. Od tada je prošlo šest godina, a ona je volontirala na više od 25 događaja. Sanja govori o svom iskustvu i tome kako je volontiranje pomoglo da odluči čime želi da se bavi u životu, prijateljima koje je stekla, profesionalnom i ličnom razvoju, kako ljudi reaguju na to što volontira, kao i o najinteresantnijim momentima koji su se dogodili tokom volontiranja.

DSC_0057

                                       Na svom terenu: kao volonter u Rusiji 

1.Kada i kako si počela da volontiraš?

Počela sam da volontiram 2009. godine na Univerzijadi u Beogradu. Prijavila sam se iz radoznalosti. U Filološkoj gimnaziji, koju sam pohađala u to vreme, postojao je štand sa devojkama koje su promovisale Univerzijadu. Zajedno sa još troje-četvoro ljudi iz odeljenja sam se prijavila da volontiram. Do tada još uvek nismo znali o čemu se zapravo radi i šta ćemo raditi. Od tada je prošlo šest godina kako volontiram i učestvovala sam na više od 25 događaja u zemlji i inostranstvu.

2. Koliko ti je volontiranje omogućilo da stekneš značajno iskustvo?

Volontiranje mi je zaista pomoglo u tome da steknem ogromno iskustvo, posebno kao prevodilac, što je bilo važno za mene s obzirom na to da studiram ruski jezik. Prvo veliko iskustvo sam stekla na Evropskom prvenstvo u rvanju 2012. godine, koje mi je bilo prvo ozbiljno volontiranje jer sam radila kao prevodilac i prvi put imala priliku da radim simultani prevod, što mi je jako značilo.

    Svetsko u rukometu 2013 trofej

Svetsko prvenstvo u rukometu za žene održano 2013.godine u Srbiji

Ogromno iskustvo sam stekla i na Zimskim olimpijskim igrama u Sočiju. Do tada nisam radila na značajnijim međunarodnim takmičenjima. Po prvi put sam bila jedan od asistenata delegacije Olimpijskog komiteta Slovačke. Tada sam radila sve moguće poslove što se tiče organizacije. Svuda smo išli sa delegatima i pomagali oko bilo čega da se desi. Na primer, bilo je situacija da smo morali da ih vozimo nekuda, da idemo sa njima na proslave, da pomažemo u Olimpijskom selu šta god da im zatreba. Značilo mi je što znam ruski pošto Rusi ne govore engleski. Kao potvrdu tome navešću jedan primer. U Olimpijskom selu je posebno bilo bitno kako se kaže ekser na ruskom, jer se desi da pukne nešto u sobi pa treba objasniti kako to treba popraviti.

3.Kakva atmosfera vlada među volonterima?

Razlog zbog kog sam izabrala Soči kao jedno od najboljih dešavanja jeste upravo zbog toga što su se svi volonteri poznavali i javljali jedni drugima, bili nasmejani, veseli i družili se bez obzira na to da li dolaze iz SAD-a, Australije ili Kanade. Zanimljive su bile pauze pošto smo svi zajedno išli da jedemo i bilo je neverovatno da na jednom mestu imate 25 000 volontera koji su kao vojska i međusobno se poznaju.

Sochi olimpijsko selo

Volonteri u Olimpijskom selu u Sočiju

“Ne možete da prebrojite koliko ljudi ste upoznali  i nikada ne znate da li ćete se ponovo sresti”                                                                                                                  

Takođe, svi učesnici u Sočiju su bili oduševljeni prirodom, odnosno spojem planina i mora. Nekima se svidela ruska hrana. Mi kao volonteri smo imali obezbeđenu hranu tokom celog dana. Svakog dana je bila druga vrsta. Meni se dopalo s obzirom na to da studiram ruski i da sam imala priliku da probam sve što oni imaju od tradicionalne hrane. Kao volonteri smo bili smešteni u tri hotela pored mora i u stambenim zgradama koje su se nalazile na drugim mestima u gradu i u planinama. Međusobno, volonteri su organizovali žurke. Nije bilo moguće da odeš sa volontiranja, a da ne upoznaš jako mnogo ljudi. Ne možete da prebrojite koliko ljudi ste upoznali  i nikada ne znate da li ćete se ponovo sresti.

4. Šta je ono čemu te je volontiranje naučilo?

Mnogim stvarima. Pre svega, stekla sam mnoga velika iskustva i znanja što se tiče organizacije sportskih dešavanja. Takođe, stekla sam mnogo prijatelja i neki od njih su mi postali pravi prijatelji.  Proširila sam krug poznanika  i uvek neko poznaje nekog drugog i onda shvatiš koliko je svet mali i koliko smo svi povezani, a samo to još uvek ne znamo dok ne pokušamo da proširimo svoje vidike.


Ukrajina rukometašice i ja na Evropskom 2012

Sa rukometašicama Ukrajine  na Evropskom prvenstvu 2012. u Beogradu

 

“Uvidela sam da mogu da radim sa različitim ljudima sa kojima ću uvek moći da nađem zajednički jezik”

 

Naučila sam kako se treba ponašati u kojim situacijama, šta je dozovoljeno, a šta nije. Uvidela sam da mogu  da radim sa različitim ljudima sa kojima ću uvek moći da nađem zajednički jezik. To mi se uvek dopada. To je možda i najveći doprinos volontiranja, što sam naučila kako sa ljudima mogu da razgovaram i posledica toga je to što posle svakog volontiranja imam barem jednu porodicu koju mogu da posetim i čiji gost mogu da budem bilo gde u svetu.


Rukometašica Paragvaja - ja im nisam samo vodič, već i prijatelj

                                                           Ne samo vodič, već i prijatelj         

                                                                                

Još jedna dobra strana volontiranja jeste što imate kontakt sa ljudima koji su proputovali i svašta videli i mogu da uporede sistem organizacije ovde i negde drugde. Mnogi, ako ne i svi, sa kojima sam razgovarala u Sočiju su bili oduševljeni sistemom koji je postojao, jer je sve bilo na jednom mestu. Nije bilo gužvi u saobraćaju kada idete od jednog objekta do drugog. Ne morate da gubite dva sata da biste, na primer, došli sa skijanja pa hoćete kasnije na hokej. Nema situacije da izgubite kartu. Postojali su dva klastera: priobalni i planinski. Planinski klaster se delio na dve planine između kojih su postojale žičare koje su prevozile gledaoce.

5. Koliko je volontiranje doprinelo tvom ličnom razvoju?

Mislim da je dosta doprinelo zato što sam u periodu kada sam počela da volontiram imala 16 godina i tada još nisam znala šta ću da radim u životu, šta mi se dopada, a šta ne. Još tada nisam bila sigurna da li volim ruski jezik i da li je to za mene. Međutim, kada sam upoznala Ruse i njihov mentalitet bila sam sigurna da je to ono što želim da radim ceo život.

U osnovnoj školi sam išla na takmičenje iz ruskog jezika i profesorica me je zamolila da čisto probam da upišem Filološku gimnaziju pošto je videla da imam talenat za ruski jezik. Nakon upisivanja Filološke gimnazije, krenula je Univerzijada, zatim Fed kup Srbija-Rusija i tada sam upoznala pojedine Ruse iz delegacija. Ali, negde već 2011-2012. godine kada su počeli veliki događaji ,odnosno, svetska i evropska prvenstva kod nas, sve se pretvorilo u ljubav prema Rusima.

Otkrila sam da mi odgovara njihov mentalitet, da mogu lako sa njima da razgovaram, da su otvoreni, da vole da pomažu ljudima i da vole nas kao naciju, odnosno, kao one koji su slični njima po mentalitetu i kulturi. Drago mi je da postoji neka nacija u svetu koja je povezana sa nama i koja nas voli.

Evropsko u rukometu 2012 hotel pred dolazak ruske reprezentacije

Pred dolazak reprezentacije Rusije na Evropsko rukometno prvenstvo 2012. godine u Beogradu

6. Šta je ono što je volonterima obezbeđeno od strane organizatora?

Zavisi od događaja. U Bakuu smo imali izuzetnu priliku da imamo sve, obezbeđen smeštaj, prevoz i hranu.  Smeštaj je bio hotel sa četiri zvezdice. Letnje olimpijske igre nikada ne obezbeđuju smeštaj jer imaju 70 000 volontera i to je preveliko ulaganje za njih. Mada, svidelo mi se rešenje Sočija gde smo imali smeštaj pošto nije bilo dovoljno hotela do tada izgrađeno. Naravno, to je bila dobra investicija, jer su oni izgradili zgrade u kojima smo boravili tokom Igara, a kasnije su ih iskoristili u neke druge svrhe. Obezbeđivanjem smeštaja pomogli su da dođu ljudi iz svih krajeva sveta i  iz Rusije.

Na Olimpijskim igrama nije obezbeđen ni smeštaj ni prevoz, a Soči je po prvi put u istoriji Olimpijskih igara volonterima obezbedio smeštaj.

7. Kako ljudi iz okoline reaguju na to što volontiraš?

Bilo je komentara kada sam tek počinjala i kada sam imala 16 godina da sam mlada, šta će mi to, bolje da idem sa društvom po klubovima, zabavljam se, pa to nije plaćeno, zašto to da radim. Nisam tada marila za to. Jednostavno sam našla neku zanimljiviju stvar od te koja se njima dopada. Naravno, ne dopada se svima isto.

Rukometašice Paragvaja su mi poklonile dres na kraju i ja držim govor zahvalnosti na španskom

Sa rukometašicama Paragvaja na Svetskom rukometnom prvenstvu održanom 2013. godine u Srbiji

 

Većina ljudi ne shvata da je volontiranje pravi rad. Vi  za volontiranje imate neku odgovornost. Ne možete da sedite i da ne radite ništa ili da radite nešto što ne doprinosi ničemu”.

 

Sledila sam to što sam želela i kada sam došla do ozbiljnijih pozicija prevodioca, na fakultetu su počeli da me pitaju kako imam toliko iskustva, kako znam određene ljude i kako oni baš mene zovu. Većina ljudi ne shvata da je volontiranje pravi rad. Vi za volontiranje imate neku odgovornost. Ne možete da sedite i da ništa ne radite ili da radite nešto što ne doprinosi ničemu. Volontiranje vam daje mogućnost da spoznate i pokažete svoje sposobnosti, da ih primenite, da nekom drugom pomognete i da sami sebi pomognete.

8. Koja su najzanimljivije situacije koje su se dogodile tokom volontiranja?

Bilo mi je jako interesantno kada sam prvi put prevodila simultano. Nakon toga sam konsekutivno prevodila, rečenicu po rečenicu. Bilo je to na konferenciji za novinare sa rvačem Aleksandrom Kareljinom koji je član Ruske dume i proglašen je za heroja Ruske federacije. Jako veliko ime što je, takođe, bio još jedan izazov za mene. To je bio jedan od mojih početaka u ozbiljnom prevođenju. Pošto je on jedan ogroman čovek oko 130 kilograma, za kog se vezuju razne legende, novinari su ga pitali da li je istina da je pao iz aviona, da li je istina da ga je probola strela. Prevodim mu to i on pravi grimase. Mislim da sam nešto pogrešno prevela. Pitam ga da li razume šta sam rekla. Kroz osmeh mi odgovara da sve razume, samo da mu nije jasno odakle novinari izvlače sva ta pitanja.

Sa A. Kareljinom na konferenciji za medije povodom ordena Svetog Save koji je dobio

Sa Aleksandrom Kareljinom na jednoj od konferencija za novinare 

Za njega sam prevodila nekoliko puta na konferencijama za novinare kada je dolazio u posetu. Mnogo puta se dešavalo da novinari počnu da mu se obraćaju sa “pobednik sa toliko i toliko medalja”, pošto ima tri zlatne Olimpijske medalje, dvanaest puta je bio šampion Evrope, devet puta šampion sveta. Pošto se već poznajemo, on mene pita sa osmehom: „Da li je sve rekao kako treba? Da li je naučio koliko sam medalja osvojio?“ Kažem da jeste. I onda on kaže da može da nastavi dalje da pita. Jako je pozitivan čovek. Prvi put sam ga videla na slici da vidim ko je taj čovek za koga ću da prevodim. Nikada ne bih rekla da je on toliko pozitivan. Izgleda grubo, ali je jako dobar čovek i jako je obrazovan. Reči koje koristi tokom svojih govora su na visokom nivou. On je primer kompletnog sportiste.

Paragvajski Deda Mraz

Sa članom delegacije rukometne reprezentacije Paragvaja 

Takođe, radila sam sa rukometašicama Paragvaja. U pitanju je bilo Svetsko prvenstvo u Srbiji 2013. godine i one su imale sreće da se plasiraju, jer sa svakog kontinenta ide određen broj delegacija. Bilo mi je jako zanimljivo jer su one pričale samo španski i onda su mene terale da pričam španski. Niko iz delegacije nije hteo da priča na engleskom niti su znali da pričaju, tako da sam sređivala sve što im treba, prvo sa njima na španskom, a sa ostalima kako stignem. U toj delegaciji smo imali jednog čoveka koji je ličio na Deda Mraza. Taj dan je bio rođendan jedne od rukometašica. Napravila sam iznenađenje sa hotelom da se donese torta i kupila sam vatromet, a njemu sam donela kapicu Deda Mraza. Sve se odigralo u decembru pred Novu godinu tako da se napravila lepa atmosfera. Iz svake te delegacije imam prijatelje za ceo život koji mi se stalno javljaju i pitaju kako sam, šta radim, da li sam stigla do svog cilja, jer svi znaju koliki san imam i šta želim da postignem u životu, raduju se zbog mene i drago im je.

9. Sa kog takmičenja nosiš najpozitivnije emocije?

Najpozitivnija atmosfera sa međunarodnih takmičenja je bila u Sočiju, a kod nas na Univerzijadi. Na ceremoniji zatvaranje Univerzijade sam zaplakala, jer sam mislila da nikada više neću raditi u Areni. Nisam znala da me čekaju još veći i ozbiljniji događaji. Tada je to za mene bio prelep i neponovljiv događaj.

Univerzijada Beogradska Arena

Sa volonterkama na Univerzijadi u Beogradskoj areni 2009. godine 

Isto mi se desilo u Bakuu. Nemoguće je opisati osećaj kada sedite na stvarnom stadionu gde sedi 60 000 ljudi i gde se zatvara jedno predivno dešavanje. Rezimira se sve ono što je bilo u tih mesec dana i gde su ljudi ponosni što se to desilo baš kod njih, što su oni bili domaćini i što su se oni pokazali svetu i što je sve to bilo baš tu.

Baku zatvaranje - delegacije i asistenti delegacija silaze na podijum gde nastupa John Newman

 Ceremonija zatvaranja prvih Evropskih olimpijskih igara u Bakuu 2015. godine 

Bila sam jako srećna što su nas Azerbejdžanci tako dobro primili i što smo se tako lepo proveli, a posebno mi se dopalo kada je njihova prva dama držala govor i pričala o inostranim volonterima. Mi smo bili počasni gosti pošto nas je bilo oko sto. To je bio trenutak kada sam shvatila koliko sam imala sreće da budem tu.

Baku ceremonija otvaranja srpski tim

Sa srpskom delegacijom tokom ceremonije otvaranja prvih Evropskih olimpijskih igara u Bakuu

Na ceremoniji otvaranja Igara sam slučajno dobila mesto baš ispod naše delegacije. Njihovi komentari su mi bili jako zanimljivi. Ćutala sam i samo sam se u jednom  trenutku okrenula i rekla da ih razumem. Jedan dečko koji je osvojio dve zlatne medalje, Damir Mikec koga sam tada upoznala, poklonio mi je zastavu i rekao: „Ti si sada sa nama“. I onda smo celu ceremoniju proveli zajedno. Na ceremoniji zatvaranja smo imali tu privilegiju da se sa svim delegacijama i sportistima spustimo na unutrašnji deo gde je bina. Tu su organizovali žurku. Nastupao je Džon Njuman i još neke zvezde. Bio je doživljaj. U Bakuu je bilo najviše povlastica za volontere, pre svega za nas kao asistente, jer su oni bili oduševljeni šta smo sve uradili za njih i dali su nam sve. Oni su vesela nacija, još veseliji od Rusa i gostoprimljivi su.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s